Traganje za životom van Zemlje
Termin "Marsovi kanali" je pušten u promet krajem XIX veka. Za to je odgovoran Persival Lovel. Ono što je Lovel bio u stanju da vidi, zaista liči na mrežu kanala, ali danas znamo da to sa kanalima nema nikakve veze, a još manje sa navodnjavanjem, kako je to Lovelu jednom prilikom palo na pamet da naglas pomisli. Crvena planeta je, nažalost, mnogo beživotnija nego što smo pre stotinak godina očekivali. Sonde koje su se poslednjih tridesetak godina spuštale na njeno tlo, nedvosmisleno ukazuju da je Mars pust čak i u poređenju sa Saharom. Međutim, kosmički brodovi i dalje kreću put Marsa. Nije isključeno da je na Crvenoj Planeti nekada bilo tekuće vode, možda i mnogo više od toga. Ustvari, nas najviše brine mogućnost da tamo i dalje ima nekakvog života, a da mi to nismo u stanju da otkrijemo.
U međuvremenu su neki drugi objekti postali interesantni. Na Marsu je možda nekada bilo života, ali ga sada, čini se, nema. Valja tražiti dalje. Evropa? Ili, možda, Titan. Ova dva velika Jupiterova, odnosno Saturnova satelita, imaju mnogo više sličnosti sa Zemljom nego Mars. Evropa ima ledenu koru ispod koje je, izgleda, okean. Titan, najveći satelit u Sunčevom sistemu, ima atmosferu gušću od Zemljine i ne bi bilo preveliko čudo da u njoj ima i amino-kiselina. Možda i nečega više. NASA planira da 2003. godine pošalje sondu "Orbiter" put Evrope. Valja zaviriti šta je ispod njenog leda. Sonda, koja je već par godina na putu ka Saturnu, "Kazini", za svoj krajnji cilj ima bliski susret sa Titanom. To bi trebalo da se ostvari 2004. godine. Još uvek nismo potrošili sve kandidate za "habitabilne" objekte u Sunčevom sistemu. Dakle, sačekajmo još koju godinu.
 |
|
Snimak površine Evrope sa svemirske sonde Galilej načinjen aprila ove godine. Veliki kvadrat na slici je, otprilike, 400 x 400 kilometara. U sredini imamo veštačku boju ubačenu da bi se detalji bolje videli. Šta je stvarno na slici, još uvek niko ne zna. Kad se "Orbiter" spusti na Evropu, mnogo toga će biti jasnije. |
Do oktobra meseca 1995. godine nije se znalo da li i oko drugih zvezda postoje planete, ili je to privilegija našeg Sunca. Karl Segan je tvrdio da ih ima i očigledno je bio u pravu. Za proteklih pet godina smo pronašli pedesetak novih planeta koje kruže oko zvezda bliskih našem planetarnom sistemu. Istina, za sada smo u mogućnosti da detektujemo jedino planete velike barem koliko i Jupiter, ali polako, tek smo počeli. Nekoliko zemalja bi trebalo da učestvuje u projektu "Terrestrial Planet Finder". U pitanju je sistem velikih teleskopa koji bi bio postavljen u Zemljinoj orbiti. Pretpostavljamo da bismo uz pomoć njega bili u mogućnosti da na rastojanju od par desetina svetlosnih godina razaznamo planetu veličine Zemlje. Šta više, trebalo bi da budemo u mogućnosti i da analiziramo njen spektar. Zna se da postoji patern u Zemljinom spektru koji jasno ukazuje na prisustvo života. Značajno prisustvo kiseonika u spektru planete je dobar pokazatelj da na njoj, verovatno, postoji život baziran na ugljeniku. Dakle, ako patern primetimo u nekom drugom spektru, onda to znači da Zemlja nije nikakav izuzetak. Je li je? Život bi, u stvari, trebalo da bude krajnje normalna stvar.
Traganje za vanzemaljskim civilizacijama
Fermijev paradoks: Gde su svi? Ljudi bi mogli da kolonizuju čitavu našu galaksiju za manje-više milion godina, a ako to možemo mi, onda to sigurno mogu i civilizacije starije od nas. Pa gde su onda?
Za razliku od potrage za vanzemaljskim životom, traganje za porukama vanzemaljskih civilizacija je aktivnost koja izaziva mnogo više podozrenja. Jedna je stvar tražiti amino-kiseline na drugim planetama, a sasvim druga pokušaj da sa njima pričamo. Ovakva potraga na momente izgleda budalasto, ali iza svih tih pokušaja stoji sve ono što znamo o Kosmosu, životu i nauci uopšte. Činjenica je, opet, da bez obzira na sve to što znamo, imamo jako male šanse da "uspostavimo liniju" sa nekom drugom civilizacijom. U poređenju sa ovim pokušajima, slanje poruka u bocama izgleda pouzdano kao DHL.
O verovatnoći da detektujemo signal koga šalje neka druga tehnološka civilizacija iz naše galaksije najbolje govori čuvena Drejkova formula. Prvo bi trebalo da utvrdimo koliko civilizacija treba očekivati i na kom rastojanju od Zemlje. Drejkova formula je upravo gruba procena broja odgovarajućih civilizacija u Mlečnom putu:
N = Rz * fp * ne * fl * fi * fc * L
Rz predstavlja broj novonastalih zvezda u Galaksiji za godinu dana. To se da proceniti. Rz je negde oko 20. Dalje, fp je verovatnoća da oko bilo koje od zvezda u Galaksiji kruže planete. Do pre koju godinu nismo bili u stanju da procenimo ovaj parametar. Sada izgleda prihvatljivo da je to približno 0.5. Parametar ne predstavlja prosečan broj planeta u sistemu koje imaju manje-više pogodne uslove za nastanak života. Ovo je već malo teže proceniti, ali stoji da i u ovom našem sistemu postoje svetovi sa amonijakom, metanom, verovatno vodom, možda čak i molekulskim kiseonikom. Imajući u vidu Evropu i Titan, pa čak i Mars u podalekoj prošlosti, ne izgleda veće od jedan, možda dva. Sada dolazimo do verovatnoće da se na jednoj takvoj planeti razvije život, fl. Eksperimenti na Zemlji još uvek ne daju osnova za iole dobru procenu. Možda bi život na svakoj od tih planeta nastao ako mu damo dovoljno vremena, samo je pitanje da li vremena ima toliko? fi je parametar koji daje verovatnoću da na planeti na kojoj se javio život dođe i do inteligentne varijante. Mnogi su mišljenja da je fi jedinica, jer evolucija izgleda kao toliko moćan fazon da nije jasno šta bi je u tome moglo sprečiti. fc je verovatnoća da će inteligentni život razviti tehnološku civilizaciju. Ljudima je to pošlo za rukom. Nešto manje, ali ipak prilično, inteligentne vrste, kitovi i delfini, izgleda da ne pokazuju nikakvu ambiciju da otpočnu izgradnju radio-teleskopa. Jasno, fc mora biti manje od jedan, samo je pitanje koliko. Međutim, čak i da valjano procenimo sve pomenute parametre, ostaje nam još najmisteriozniji od svih – L, prosečan rok trajanja tehnoloških civilizacija, odnosno vreme u godinama od trenutka kad izmisle radio-teleskope i nuklearne bombe, do trenutka kad prestanu da postoje. Ovaj parametar predstavlja mnogo više od broja. Po Drejku, broj civilizacija u našoj galaksiji sposobnih za pan-galaktičku radio-komunikaciju je negde oko 10.000. Karl Sagan je bio mnogo slobodniji u procenama – ceo milion. Odakle ova razlika, zaključite sami.
Frenk Drejk je počeo sa "osluškivanjem" okolnog svemira ne bi li čuo nešto iz "komšiluka" još pre četrdesetak godina. U tu svrhu se danas koriste brojni zemaljski radio-teleskopi. Najpoznatiji među njima je, svakako, Aresibo u Portoriku. Ovaj je džinovski tanjir, prečnika 300 metara, u stanju da razmenjuje radio poruke sa teleskopom sličnih performansi udaljenim više stotina svetlosnih godina. Uslov za ovo "komšijsko ćaskanje" je da obe civilizacije naprave radio-teleskope i da imaju dovoljno strpljenja. Da ne bude kako naša civilizacija samo ćuti i sluša, počevši od 1974. godine Zemljani redovno šalju poruke. Prvi je to, naravno, uradio Drejk. Otkako je Aresibo renoviran, ovo ima mnogo više smisla.
 |
|
Slika džinovskog radio-teleskopa u Aresibu u Portoriku. |
Jasno, nema potrebe da sve naše angažovanje baziramo na jednom jedinom teleskopu, ali, opet, ko će da da pare za ovakvo istraživanje. Početkom sedamdesetih, kada je izgledalo da je sve moguće i kada su izdvajanja za nauku bila neverovatno velika prema današnjim merilima, NASA je planirala projekat Kiklop. To čudo je trebalo da bude sistem od 1500 radio teleskopa vrednih deset milijardi dolara, koji bi služio isključivo za traganje za porukama vanzemaljskih civilizacija. Od projekta se, ipak, odustalo. Šteta, procene su da bi ovakav sistem bio u stanju da na rastojanju od više desetina svetlosnih godina detektuje običan TV signal. To bi bila stvarno dobra satelitska antena, zar ne?
 |
|
Umetnički crtež nikad napravljenog Kiklopa. |
Sistem radio-teleskopa poznat kao VLA (Very Large Array) u Nju Meksiku liči na parče hipotetičkog Kiklopa. Ako ste gledali Zemekisov "Kontakt", onda znate kako VLA izgleda. U svakom slučaju, puno je veći od Džodi Foster…
 |
|
VLA. |
Projekat SETI@home
Da li je naša civilizacija sposobna da ostvari Kontakt? Nema sumnje, jeste, ali sposobnost nije sama po sebi dovoljna. Šanse za uspeh su nam jako male i zbog toga je dobar deo posla potrebno odraditi na mobu. Doduše, SETI moba izgleda nešto drugačije nego kada se okopava kukuruz.
1979. godine Karl Sagan, Brus Marej i Luis Fridman su osnovali "The Planetary Society", fondaciju koja za cilj ima finansiranje potrage za vanzemaljskim civilizacijama. Iste godine na Berkliju počinje i projekat SERENDIP (The Search for Extraterrestrial Radio from Nearby Developed Populations). Ideja je da se stalno snima radio-nebo iznad naše planete i da se ti podaci kontinuirano obrađuju. Naravno, sedamdesetih godina ovo je bio SF. Danas je malo drugačije. 1999. godine ekipa sa Berklija, na čelu sa Danom Verthajmerom, otpočinje projekat SETI@home. "The Planetary Society" je odrešio kesu.
 |
|
Slika do sada preskeniranog dela neba. Aresibo je stacionarni radio-teleskop i ne možemo ga pomerati. On uvek snima ono što se nalazi tačno iznad njega. Zahvaljujući rotaciji i revoluciji naše planete, ta se tačka na nebu stalno pomera i na taj način "prebrisuje" radio-nebo. Nažalost, postoji samo ograničen pojas u kom se te tačke mogu naći. Očigledno nam nedostaje i jedan Aresibo na južnoj polulopti. |
Radio-teleskop u Aresibu je u stanju da, bez obzira na to šta mu je u tom trenutku primarni zadatak, uvek u pozadini snima i radio signale na frekvenciji od 1420 MHz. Postoje razlozi zašto smatramo da je baš ova frekvencija naročito pogodna za pan-galaktičku komunikaciju, ali o tome – nekom drugom prilikom. Dakle, radio prijemnik sa džinovskom antenom u Aresibu svakodnevno snima 35 gigabajta "radio programa". To je taman toliko podataka da ih ne bi obradili u ril-tajmu ni svi super-računari Planete. Ključ za rešenje problema leži u fenomenu koga zovemo – Internet. Ekipa sa Berklija je napravila screen saver koji obrađuje podatke iz Aresiba. Kad se računar "nakači" na Internet, on dovuče sirove podatke, obrađuje ih dva-tri dana i rezultate šalje, prvom sledećom prilikom na Berkli. Ovaj screen saver je svima dostupan i ko god ne zna šta bi njegov računar pametno radio kad ne radi ama baš ništa, može da instalira ovo programče i da se priključi traganju za ET civilizacijama. Za godinu ipo, koliko postoji SETI@home, na projekat se "primilo" oko dva miliona ljudi, tačnije juzera. Za to vreme je obrađen veliki deo neba viđenog nad Aresibom. Ukupno utrošeno procesorsko vreme se više ne meri časovima ili danima. U pitanju je 250 000 godina CPU vremena. Čudovišno veliki posao. Još uvek nema ničeg spektakularnog, ali niko nije ni očekivao da ćemo uspeti tako lako. Potraga je tek počela.
 |
|
Slika zlatne ploče sa Pionira 10. Ovakvu ploču na sebi nosi svemirska sonda Pionir 10, lansirana 1972. godine. Sonda se danas nalazi na sedamdesetak astronomskih jedinica daleko od Sunca. Ko zna, možda će nekad nekom ET Šampolionu ova ploča pomoći da shvati kakve to poruke šalju bića sa "trećeg kamena od žuto-zelenog patuljka" negde sa ruba Galaksije. |
Prvo bi trebalo da otkrijemo signal koji, možda, predstavlja poruku. Zatim bi valjalo da nađemo i nekog novog Šampoliona da to dešifruje. Sve u svemu, nadajmo se da mu neće trebati i Kamen iz Rozete, jer stvarno ne znam ko će i kada biti u mogućnosti da ode po takav kamen…
