Moralna pobeda Srbije

Klintonov rat i moralna pobeda Srbije

Kada se jednog dana bude pisala istorija sadasnjeg rata Klintonove administracije protiv Srbije, hronicarima ce se nametnuti mnoge paralele iz novije i starije istorije. Nesumnjivo ce im pasti u oci cinjenica da je u tom ratu jos jednom izbila na videlo nesposobnost politicara koji su se na domacem planu pokazali kao nemoralni i korumpirani da vode spoljnu politiku koja bi bila ista bolja.

Podjimo od sebe samih. Najnemoralniji srpski vladar od oslobodjenja od Turaka pa naovamo, kralj Milan Obrenovic, uvalio je Srbiju u jedini nepravedan i agresivni rat koji je u protekla dva veka vodila: u avanturu protiv Bugara, koja se neslavno zavrsila na Slivnici. Ta je avantura glupo i nepotrebno bacila ljagu na Srbe, ali se bolje nije moglo ni ocekivati od vladara koji je bio sklon skandalima, kockar, razvratnik, proneveritelj drzavnih para i preispoljni lazov. Nemoralnost u licnom zivotu i skandali na domacem planu doveli su do agresije, sramote i poraza na medjunarodnoj sceni.

Poredjenje sa trenutnim stanarom Bele kuce skoro da je izlisno. Rat protiv Srbije predstavlja ocajnicki pokusaj jedne potpuno diskreditovane administracije da sebi obezbedi nekakav alibi pred sudom istorije tako sto bi zabelezila spoljnopoliticki uspeh pokoravanjem jedne male, slabe zemlje u ime laznih principa i pod okriljem laznih argumenata.

Taj je pokusaj na putu da dozivi potpuni krah. Rat se nastavlja zato sto predsednik Vilijam Dzeferson Klinton i njegov tim saradnika olicen u Medlin Olbrajt odbijaju da shvate da je njihov krvavi trik uveliko provaljen. Oni su vec porazeni, a sud istorije o njima zapecacen. Okoncavajuci dalje krvoprolice imali bi priliku da taj sud ublaze. Nastavljajuci ga, rizikuju da se sudu istorije pridruzi i neki mnogo brzi, opipljiviji sud za ratne zlocine i zlodela protiv covecnosti.

Klintonova administracija se odavno pretvorila u farsu. Nebrojeni skandali, finansijski, moralni, spijunski i seksualni, kao da nemaju kraja. Imena Dzenifer Flauers, Pole Dzons, Katlin Vili i Monike Levinski samo su deo bljutavog panteona u kome ce fusnote istorije zabeleziti jos i misteriozno samoubistvo Dika Morisa, misterioznu pogibiju Rona Brauna, misteriozno odavanje atomskih tajni Kini i misteriozne priloge stranih lobista u predizborne fondove Bele kuce.

U protekla dva meseca farsa Klintonove administracije pretvorila se u krvavu tragediju Srba i kosovskih Albanaca. Na kraju ce se zavrsiti tragedijom same Amerike. Jos je Tokvil rekao da Amerika ne moze biti velika ukoliko ne bude postupala dobro.

Dok sahranjuju pod bombama umorene putnike svojih vozova i autobusa i pacijente svojih bolnica, Srbi barem takve brige nemaju. Oni cine sta moraju i sta im je amanet od Lazarevog Kosova do ovog danasnjeg. Kako rece Matija Beckovic, "bice najblize istini da je ovo nova pohara Kuca, samo sto su Kuci postali sva srpska zemlja, i sto je u ovoj pohari pod noz stavljen sav srpski narod":

Ono sto se danas dogadja Srbima mrlja je na obrazu covecanstva, sramota ljudskog roda. Ko je mogao pomisliti da ce doci dan da sklanjamo krstove i Jevandjelja ispred pomame hriscanskih naroda i najcivilizovanijih drzava sveta? Ko je mogao u snu sniti da ce poluvekovni trijumf najgorih djaka smeniti trijumf najgorih ljudi? Da ce san o Americi nestati s propascu komunizma. Da ce se Kominterna preseliti u Vasington, da ce Bler postati Todor Zivkov, Sirak Causesku a Havel – Husak? Da ce Zapad na srpskoj zemlji naloziti na vatru sav svoj moralni prestiz, a taj prestiz nije bio u oruzju i sili. Umesto da je svi vole, Amerika je izabrala da je se svi boje – i tu je pocetak njenog kraja.

Da bi se Amerika trgla i spasla, bice potrebno da neki Klintonov naslednik u Beogradu ucini ono sta je Vili Brant ucinio, na kolenima, sa suzama u ocima i vostanicom u ruci, u Varsavi pre cetvrt veka: da se na mestu zlocina svojih prethodnika pokaje i zamoli za oprostaj potomke zrtava.

Srbi su hriscanski narod i dokazano spreman na prastanje, ali ce oprostu za ovo zlo, za ove patnje, za ovu podlost, morati da prethodi pokajanje. Nadajmo se da ce taj dan doci sto pre, i zbog Srbije, ali – pre svega – zbog same Amerike.