Materija se cepa, stavi tu ementaler i ispadaju kvarkovi, crne rupe, centrifugirani uran i šta sve ne! Tako i sa alhemijom, Hermes i Alhermes – konačno vi ste ti koji bi trebalo da mi date odgovor.
— Umberto Eko, Fukoovo klatno, 1988.
Omnibus: Jedna od etapa u evoluciji coveka – Homo hermeticus
Samo je jedan među hemijskim, pa samim tim i alhemijskim, elementima koji zaslužuje da bude ogledalo duše. Verovatno ste pomislili na zlato, metal oko koga se vrti onaj praktični deo alhemije. Istini za volju, zlato može mnogo toga. Međutim, budimo neko vreme duhovi prosvećenosti. Upoznavanje sa srednjovekovnim, a i onim starijim kolegama, trebalo bi da bude susret u koji ulazimo sa respektom. Pre dugo priželjkivanog susreta, da vidimo šta bi sa ogledalom duše. Ogledalce je, u normalnim okolnostima, jedini tečni metal – mercurius, tj. živa. Ona se u alhemičarskim spisima označava isto kao i planeta Merkur. Logično. Merkur je, naravno, bitan lik rimskog panteona kome odgovara kolega Hermes iz helenskog. Opet logično, hermetika je ime dobila po Hermesu, ali ne onom iz prethodne rečenice. U alhemiji, nažalost, ništa nije tako jednostavno kao što na prvi pogled izgleda. Ustvari, još je mnogo, mnogo gore. Čak ni o poreklu same reči alhemija ni danas ne postoji konsenzus među planetarnim mudrim glavama. O ciljevima i metodama da i ne pričamo. Ipak, moja omiljena verzija je ona koja nas vraća u vreme Iznoguda i Haruna al Rašida. Dakle, priča prva.
  |
|
Alhemičarski simboli za zlato i olovo. |
Bagdadski lopov
Bagdad, 764. godina. Džafar al Sadik, šesti Imam i naslednik Muhamedovog zeta Alija, bavi se "naučnim obrazovanjem" u Egiptu. Iako popularan, ne može se reći da je imao previše onih koje je podučavao. Logično je onda što mu pažnju potpuno zaokuplja dete više zainteresovano za svet mistike i nauke i višesatno druženje sa knjigama i spisima, nego za brljanje po pesku. Ipak, Džafar al Sadik nije baš slutio da će to dete, Džabir ibn Hajan, postati najveće ime alhemije prvog milenijuma.
Nema sumnje da su se sa ostacima tradicije grčke nauke Arapi susreli preko Egipta, Sirije i Persije. Ono što je u Grčkoj nazivano hemeja, keo ili u Egiptu kem, u Arabiji tada dobija određeni član al i postaje al himija. Jedan od prvih susreta sa grčkom hemijom Arapi su doživeli pri opsadi Konstantinopolja, najvećeg i najjačeg uporišta hrišćanstva. Spaljivanje njihovih drvenih lađa "grčkom vatrom", lako zapaljivom smešom koju nije moguće ugasiti vodom, a čiji se sastav, gle čuda, ni dan danas sa sigurnošću ne zna, nateralo je Arape da se upuste u nešto što su sami nazvali alhemijom.
Džabiru su u ruke dospele knjige i spisi koje su arapski trgovci vekovima prenosili iz Evrope i sa istoka. Sreća njegova bila je i u tome što je živeo u vreme najvećeg uspona Arapskog sveta, ibn Halduna, Šeherezade. Džabiru se, u zapadnom svetu kasnije poznatom kao Geber, pripisuje veliki broj knjiga napisanih u to vreme, mada noviji podaci ukazuju da je deo knjiga napisan kasnije – u IX i X veku i da autor nije jedan čovek nego grupa pripadnika muslimanskog pokreta zvanog Ismailija, čiji je aktivni član bio i sam Džabirov otac (Hajan). Osnovne ideje Džabirovog opusa nadovezuju se na aleksandrijsku alhemiju i teorije Aristotela. Tako i Džabirovo poimanje materije obuhvata četiri principa: toplotu, hladnoću, vlažnost i suvoću, a metali se, u stvari, sastoje od po dva od ovih principa koji određuju karakteristike samog metala – njihove spoljašnje kvalitete, dok su preostala dva principa urođena i predstavljaju unutrašnje kvalitete. Na primer, spoljašnji kvaliteti zlata su toplota i vlažnost, unutrašnji hladnoća i suvoća, inače spoljašnji kvaliteti srebra. Šta je onda potrebno za prevođenje srebra u zlato? Samo prevesti njegove unutrašnje kvalitete u spoljašnje. Jednostavno, zar ne? Međutim, i nije sve bilo baš tako jednostavno. Džabir je smatrao da je za ovakve transformacije, tj. transmutacije kako bi to alhemičari rekli, neophodno prisustvo eliksira. Za njegovo pripremanje koristio je biljne i životinjske supstance, te se po tome razlikuje od većine svojih prethodnika. Pokušavajući da nađe optimalan recept za pripremanje eliksira, Džabir je dao veliki doprinos hemiji koju danas poznajemo. Detaljno je opisao amonijum hlorid, pokazao kako se priprema olovno belilo, destilovao sirće i dobio "jaku" sirćetnu kiselinu, odnosno najjaču poznatu kiselinu starog veka. To je bila razblažena azotna kiselina, za koju je verovao da je barem potencijalno jača od sirćetne.
  |
|
Alhemičarski simboli za sumpor i živu. |
Živa i sumpor, naravno, ponovo zauzimaju bitno mesto u hijerarhiji ‘metala’. I Džabir je smatrao da je živa suštinski metal zbog svoje tečne prirode i osobine da reflektuje sopstvenu okolinu, a dušu zadržava u unutrašnjosti nedostupnu očima drugih. Sumpor, neobično sagorljiv, poseduje boju zlata. Sve što je trebalo uraditi svodilo se na određivanje odnosa u kom treba pomešati živu i sumpor (bilo po principima numerologije ili praktično – mnogobrojnim destilacijama) i na taj način dobiti bilo koji drugi metal. U Džabirovim radovima opisane su destilacije velikog broja supstanci životinjskog porekla. Kao proizvodi destilacije uvek se javljaju gas, zapaljiva materija, tečnost i suvi ostatak koji odgovaraju principu četiri elementa i predstavljaju vazduh, vatru, vodu i zemlju. Razdvajajanjem toplote od hladnoće i vlažnosti od suvoće otvaraju se mogućnosti za dalje kombinacije u odgovarajućim proporcijama. Primera radi, evo recepta za izolovanje hladnoće koji navodi The Historical Background of Chemistry:
Sipati vodu u tikvu i dodati supstancu koja poseduje izraženu suvoću, kao što je sumpor ili nešto slično. Tako će vlažnost vode biti osušena suvoćom (sumpora) i toplotom vatre neophodne za destilaciju; vlažnost će biti potpuno spaljena, a od vode će ostati jedino izolovana hladnoća.
Tajna uspeha leži u velikom broju ponavljanja. Vodu treba prvo samu destilovati sedamdeset puta, a zatim dodati sunđer impregniran sušilom, destilovati ponovo, dodati nov impregniran sunđer u destilat i ponoviti destilaciju. Za dobijanje hladnoće neophodno je sedamsto ovakvih destilacija.
Kao rezultat velikog laboratorijskog iskustva, Džabir je napravio mnogobrojne aparate i posude svestrano korišćene od tadašnjih alhemičara. Osim toga, klasifikovao je supstance na "duhove" ili supstance koje potpuno isparavaju u vatri, "metalna tela" ili kovne supstance i "tela" – minerale ili supstance koje se pri kovanju pretvaraju u prah.
 |
|
Alhemičarski simbol za srebro. |
Sledbenik Džabira ibn Hajana bio je persijski alhemičar Al Razi (850–925 g.), kod Evropljana poznat kao Razes. Sa Al Razijem medicinski deo alhemije dobija na značaju. Tako je već tada, zahvaljujući Al Raziju, bio poznat način za pripremanje gipsa i njegova upotreba za fiksiranje slomljenih kostiju. Ovo skretanje alhemije ka medicini nastavio je i Persijanac ibn Sina (979 – 1034 g.), poznat pod imenom Avicena, jedan od najznačajnijih lekara u vreme između antičkog perioda i rađanja moderne nauke. Poučen neuspesima ranijih vekova, nije verovao u mogućnost dobijanja zlata iz drugih metala, te je po tome bio i ostao izuzetak među alhemičarima.
Arapski alhemičari su, nesumnjivo, bili i naučnici i tehnolozi. Najvrednije nasleđe koje su nam ostavili, ipak, nisu ni sirće, ni gips, već sama ideja alhemije. U tadašnjoj Evropi, nažalost, nije bilo nikoga ko bi to znao da ceni. Valjalo je sačekati još barem dva veka da se u glavama evropskih mudrijaša iskristališe koncept eksperimenta i da neko počne sa prevođenjem arapskih i antičkih tekstova. Zahvalnost za to dugujemo pre svega Albertusu Magnusu, čoveku koji je još za života stekao atribut magnus (veliki). I Rodžeru Bekonu takođe. Alhemija se početkom XIII veka vraća na prostore našeg kontinenta.
 |
|
Umetnička predstava jedne alhemičarske "laboratorije". |
Elixir Vitae i kamen mudrosti
Kineske vladare je alhemija interesovala mnogo više kao umetnost pravljenja eliksira besmrtnosti nego kao šansa za relativno jeftino bogaćenje. To, naravno, ne znači da tamošnji alhemičari nisu pokušavali da u "laboratorijama" smućkaju zlato, nego da ih je ono interesovalo najviše iz gastronomskih razloga, tj. kao ponuda vladarima za "prilog uz večeru", nakon čega bi usledila odgovarajuća nagrada. Verovalo se da ako jede zlato, čovek postaje besmrtan sa gotovo neograničenim mogućnostima. O tome svedoči sledeći odlomak iz The Historical Background of Chemistry:
Dugovečnost je od primarne važnosti za konačni trijumf. Kao nekvarljivo, zlato je najvrednija postojeća stvar. Hraneći se zlatom postiže se dugovečnost. Zemlja, putujući kroz sva godišnja doba, ocrtava granice i definiše pravila za poštovanje. Zlatni prah se, nakon prispeća u pet unutrašnjih organa, širi maglovito, kao vetrom nošena kiša. Isparava i prodire do ivica tela, koje nakon toga postaje podmlađeno, seda kosa ponovo potamni, novi zubi rastu na mestu ispalih. Starac će ponovo postati mladić, staroj ženi će se vratiti devojaštvo. Ovakvim promenama čovek postaje imun na nedaće života, postaje čen-jen (pravi čovek).
Imajući u vidu da su kao osnovne supstance za pripremanje eliksira korišćeni živa, sumpor, olovo i srebro, mora se priznati da podatak da je nekoliko vladara umrlo od posledica trovanja i ne zvuči neobično. Kako religije u Kini, za razliku od zapadnih religija, nisu obećavale večiti život, okretanje alhemiji u nadi da ona može pomoći u ostvarivanju besmrtnosti deluje potpuno logično.
 |
|
Proces sublimacije. |
Ono što je kasnije nazvano eliksir, ili kamen mudrosti, koristili su još u Aleksandriji krajem stare i početkom nove ere, mada ne pod navedenim imenom. Mišljenje da se promene u makrokosmosu ponavljaju i u mikrokosmosu predstavljenom živim bićima, bilo je svojstveno tadašnjim alhemičarima. Verovalo se i da je duh sastavni deo svih stvari i da promene nastaju delovanjem duha na telo. U mikrokosmosu, tj. u biljkama i životinjama, telo umire ostavljajući seme koje pod dejstvom duha brojnim promenama postiže savršenstvo sopstvene vrste. Logično, istim sledom bi trebalo da se dešavaju i promene u makrokosmosu. Zato je prvo neophodno "ubiti" metal sa kojim se radi, uništiti njegove osnovne metalne karakteristike tako da postane crn, tj. bez prisustva boja. Ova faza u pravljenju zlata zvala se melanosis. Sledilo je izbeljivanje ili leucosis (dobijanje srebra) i zatim dobijanje zlata ("požućivanje") ili xanthosis. Ponekad je sledilo i finalno dobijanje sjaja i čišćenje dobijenog zlata ili iosis. Da bi sve ovo išlo mnogo brže dodavane su "klice" srebra i zlata u odgovarajućim koracima. Na postojanje supstance koja ubrzava ovakve procese prvi je konkretno ukazao Zosimos od Panopolisa (ca. 300 g.n.e.) i nazvao je tinkturom. Drugo često upotrebljavano ime u to vreme je bilo "prah" odnosno xerion što arapskim dodatkom člana al i transformacijom u latinskom prelazi u elixir, ili kamen mudrosti čime je istaknuta neorganska priroda i sposobnost ovakve supstance da izvrši finalnu transformaciju. I junak naše prve priče je verovao u mogućnosti eliksira odnosno kako Elijade navodi:
…ovog kamena što nije kamen, dragoceni predmet, a bez ikakve vrednosti, predmet bezbrojnih oblika, a bez oblika, tog neznanca koga svi poznaju… i samo onaj ko zna kako se spravlja Kamen mudrosti, razume reči koje se odnose na njega.
Sa razvojem "medicinskog" pravca alhemije, eliksir dobija i šire značenje. Filipus Teofrastus Bombastus von Hohenhajm (1493 – 1541 g.), koji je sam sebe nazvao Paracelzus, slično Aviceni pet vekova ranije, skreće alhemiju od pravljenja zlata ka medicini. Cilj alhemije, po njemu, nije bio da otkriva tehniku transmutacije, nego da priprema lekove protiv svakojakih bolesti, te on ceo svoj radni vek posvećuje traganju za kamenom mudrosti u svojstvu eliksira života. Da li ga je našao? Sam je verovao da jeste iako su pedesetak godina kasnije njegove radove, postavljene na konceptima bliskim konceptima moderne hemije, svodili pod šarlatanstvo.
U XVI veku osim razvoja medicinskog pravca alhemije dolazi i do pravog procvata ezoterične strane alhemije, ali o tome u sledećoj priči.
Alhemijsko carstvo
XVI i početak XVII veka u Evropi po mnogim parametrima predstavljaju krajnje interesantan period istorije ove naše nazovi civilizacije. Luter uspeva da pocepa dobar deo kontinenta na dva suprotstavljena bloka i izazove stogodišnji rat. Đordana Bruna i veliki broj veštica oba pola Inkvizicija pretvara u neprijatne uspomene i gust dim. Šekspir piše o Romeu i Juliji. Galilej demonstrira kako bi eksperiment mogao imati nekakve veze sa naukom i kako bi na tom konceptu valjalo raditi. A za sve to vreme u visokom društvu jako dobro instalirani alhemičari pokušavaju da osnuju sopstevnu imperiju.
 |
|
Džon Di (1527-1608). |
Ključno ime ove priče, ako izuzmemo gore pomenute alhemičare, bio je Džon Di (1527 – 1608 g.), engleski matematičar. Di se razumeo u mnogo toga. Kažu da je Frensis Drejk na svojim putovanjima koristio navigacionu opremu koju je konstruisao Džon Di. Kažu da je imao ličnu biblioteku od 6000 naslova koju su mu jednom prilikom zajedno sa kućom spalili zemljaci. Takođe kažu i da ga je kraljica Elizabeta posebno simpatisala i da mu je malo toga bilo uskraćeno, a prohtevi mu nisu bili mali.
1582. godine Džon Di iz Londona odlazi na privremeni rad u Prag. Tadašnji car Bohemije, Rudolf II, imao je ambiciju da od Praga napravi alhemijsko čudo, zlatni grad i dobro mu je išlo. Kad je Edvard Keli, Dijev saradnik, ukazao na postojanje manuskripta u kom se, verovatno, nalazi odgovor na pitanja života, Vaseljene i svega ostalog, Rudolf je bez problema izdvojio 14.000 dukata i kupio im neophodnu literaturu. Diju i Keliju nije uspelo da dešifruju tekst, kao ni kod-brejkerima na engleskom dvoru nešto kasnije, a baš kao ni kriptoanalitičarima CIA-e 400 godina posle Dija (u pitanju je čuveni Vojnićev manuskript (Voynich)). Bez obzira na manuskript, Diju je, ipak, dosta toga polazilo za rukom.
Pre nego što se Di pred kraj svog života vratio u Englesku, uspešno je dovršio svoj projekat sa, bez sumnje, najvećim impakt faktorom – alhemijsko obrazovanje dvojice talentovanih asistenata, Mihaela Majera i Johana Andree. Po svemu sudeći, učenici su bili još ambiciozniji od učitelja, te odlaze kod mladog princa Frederika V (Hajdelberg), nude mu perspektivan alhemijski program i nagovaraju ga da se oženi engleskom princezom jer bi to, po njihovom mišljenju, bio dobar strateški potez. Frederik prihvata sve ponuđene predloge i eto svadbe, nadaleko čuvene ne zbog samog čina već zbog alegorijskog pamfleta koji je opisuje – Alhemijsko venčanje Kristijana Rozenkrojca. Knjigu je, verovatno, napisao Johan Andrea. Međutim, ko je Kristijan Rozenkrojc? Na ovo pitanje ću, ipak, samo slegnuti ramenima i uputiti vas na majstore igre kakvi su, recimo, Umberto Eko i Herman Hese, pa neka vas oni lično zbunjuju svojim idejama i interpretacijama. Bilo kako bilo, nadalje alhemija i rozenkrojcerijanstvo idu ruku pod ruku. Hajdelberg postaje alhemijski centar sveta i pravi magnet za ljude od nauke, umetnike, filozofe, ali i talentovane varalice. Nešto kasnije umire Rudolf II, pa su raspisani izbori za novog cara (takav beše običaj u Severnoj Ligi). Kao što već, verovatno, i sami pretpostavljate gore pomenuti mladoženja uz "skromnu" pomoć svojih savetnika Majera i Andree pobeđuje na izborima. Svita se seli u Prag i Majer postaje premijer. Svi uslovi za nastanak alhemijske imperije su tu. Međutim, ispostavilo se da je ovo, u neku ruku, bio račun bez krčmara. Katoličkom jugu se ideja i nije preterano dopala, pa su nastavili sa pripremama za stogodišnji rat, koji je, doduše, potrajao samo trideset godina. Krčmar je u ovom slučaju bio Džejms, engleski v.d. kralj. Pretpostavka da će Englezi priskočiti u pomoć ako Habsburgovci napadnu Prag beše razumna, ali potpuno pogrešna. Car Frederik i alhemijska imperija nisu potrajali ni godinu dana. Frederik V je ubijen je u Pragu 1619. godine isto kao i njegov "veliki vezir", Majer. Na mestu gde je Majer okončao karijeru danas se nalazi Ulica alhemičara. Alhemičarske laboratorije, a sa njima i snovi o jednom boljem svetu, behu potpuno uništene. Međutim, kraj ove priče istovremeno je početak jedne druge legende, legende o hermeticizmu i rozenkrojcerima.
 |
|
Prikaz peći za destilaciju. |
Pre nego što stavim tačku na priču i lukavo izbegnem pripovedanje legende, mislim da bi trebalo razmisliti o interesantnoj pojavi da ključni lik zlatnog doba alhemije nije imao ama baš ništa sa retortama i aparatima za destilaciju. Di je bio matematičar. Šta više, najbolji engleski matematičar svog vremena. Očigledno, alhemiju nema puno smisla posmatrati samo kroz njenu egzoteričnu varijantu, transmutaciju materije koja vremenom izrasta u današnju hemiju, odnosno medicinu. Ideja alhemije je transmutacija, pre svega, duše, što je, priznaćete, projekat na kom svi manje-više i dan danas radimo. Kako kaže Corpus Hermeticum, izvor sveg alhemijskog učenja, ta transmutacija čoveka može odvesti prilično daleko, čak do božanskih visina jer "čovek je brat božiji". Jasno, Inkvizicija nije imala baš puno razumevanja za takve ideje. Stoga su alhemičari stvorili svoj sistem znakova i tajni jezik komunikacije. Istina malo su preterali u kriptovanju sopstvenih ideja, pa su, ponekad, više vremena provodili u dešifrovanju tekstova nego u laboratorijama. Sve u svemu, alhemija je bila jedna valjana philosophia naturalis svoga vremena. Šteta što nije mogla da potraje. Alhemija nije izdržala pojavu diferencijalnih jednačina, trodimenzionalnog prostora i mehanicističkog determinizma. Ubice se zovu Dekart, Njutn i Lajbnic, dok su grobari prvoborci industrijske revolucije. Ironija je u tome što je i Njutn u svojoj laboratoriji pokušavao od jeftinog metala da napravi zlato. Uzgred, prst sudbine je uredio da među vojnicima koji su 1619. godine osvojili Prag bude i jedan dvadesettrogodišnji Francuz – Rene Dekart. Nagradno pitanje – Ko je ubio Mihaela Majera?
